Trčanje ima moćan uticaj na stanje uma i o tome većina trkača može da posvedoči. I sam trčanje doživljavam kao mindfullness meditaciju u pokretu. Zbog tog uverenja sam prestao da slušam muziku dok trčim.

Počeo sam da osluškujem sebe,telo, njegove senzacije, pokušavam da osvestim svaki udah i da produžim svaki izdah. Ideja o postojanju trkačkog blaženstva se ispostavila kao sasvim realna. Ono je negde između osećaja sreće i euforije, a za to je „odgovoran“ endorfin koji se u toku trčanja luči u mozgu. 

Tu su i hormoni kontraverznog naziva endokanabinoidi, koji stimulišu iste receptore kao kanabis. Otuda taj osećaj zadovoljstva nakom što kilometri krenu da se množe. Ponekad se neposredno posle trčanja odmah nakon osećaja iscrpljenosti javlja osećaj da se energija i više nego dopunila.

Trčanje kao i aerobne aktivnosti uopšte, stimulativno deluju na stvaranje novih nervnih ćelija i novih sinapsi među njima, što ide u prilog saznanjima da su nervne ćelije ipak obnovljive i da je neuroplastičnost itekako stvarna pojava iako se do skora verovalo da to nije slučaj.